Programi sa konjima, od jahanja do terapije potpomognutih konjima, odavno su poznati po tome što pomažu u poboljšanju mentalnog i fizičkog života ljudi.
"Kasom kroz zivot"
Saznajte Više o našem programuKonji su pažljivi posmatrači, brižni i osetljivi na kretanje i osećanja. Često odražavaju ponašanje ili osećanja klijenta, prenoseći razumevanje i povezanost koja omogućava klijentu da se oseća sigurno. Oni održavaju osećaj samosvesti koristeći ponašanje i interakcije za povratne informacije kao i mogućnost da obrade ono što se trenutno dešava kod klijenata. Naš program je usmeren prvenstveno na pomoć svakome kome je potrebna. Postoje različiti oblici programa, bilo da je potrebna inspiracija, rešavanje stresa, uticaj na mentalno zdravlje, pronalaženje sreće, meditacija, povezanost, razumevanje drugih, razumevanje nas samih, prevazilaženje straha, pa sve do terapije koja pomaže deci i odraslima kod raznih stanja (autizam, poremećaj pažnje, cerebralna paraliza, zaostajanje u razvoju, daunov sindrom, oštećenje sluha i vida, teškoće u učenju, multipla skleroza, distrofija mišića...). Ni jedna osoba neće imati isti program u našem centru. Pre svega, stručna osoba, koja je deo našeg tima, zadužena je da pre donesene odluke o vrsti programa, porazgovara sa klijentom i tako zajednički donesu odluku kakav program je najbolje rešenje. U startu velika prednost za svakoga ko se odluči da bude deo prirodnog putovanja, za bolje, ne sutra, već za bolje DANAS.
Prvu studiju o značenju jahanja kao terapije napisao je 1875. godine francuski lekar Cassaign koji je koristio jahanje kao tretman za različite bolesti i zaključio da je jahanje korisno u lečenju nekih vrsta neuroloških poremećaja, gde je poboljšalo držanje, ravnotežu, koordinaciju pokreta i psihološko stanje. Tokom prvog svjetskog rata Engleska bolnica Oxford koristila je jahanje kao oblik terapije ranjenih engleskih vojnika. Britanski fizioterapeuti nastavili su istraživati mogućnosti jahanja za sve oblike invaliditeta te je uz podršku kraljevske porodice 1969. godine osnovana The Britishh Riding for the Disabled Association (RDA)-Britansko udruženje terapijskog jahanja. U SAD-u iste godine osnovano je američko udruženje za terapijsko jahanje The North American Riding for the Handicapped Association (NARHA), iz kojeg je 1992. godine proizašlo američko udruženje za hipoterapiju (AHA) koje 1999. godine vrši prvi ispit za hipoterapeute. Terapijsko jahanje u Skandinavskim zemljama javlja se 1946. godine nakon dve velike epidemije dečje paralize (poliomyelitis). Popularizaciji i razvitku jahanja za osobe s invaliditetom značajno je doprinela Lis Hartel, koja je s delimično paralizovane obe noge, posledica dečje paralize, prva žena koja je osvojila olimpijsku medalju 1952. (Helsinki) i 1956. (Stockholm) na Letnjim olimpijskim igrama u dresuri. L. Hartel i fizioterapeut Ulla Harpoth radile su na širenju terapeutskih škola jahanja.
Hipoterapija (grčki hippos-konj) je oblik medicinskog lečenja gde se za postizanje terapijskog cilja koriste trodimenzionalni pokreti konja. Posebno obučeni fizioterapeuti, radni i govorni terapeuti koriste ovaj oblik lečenja za decu i odrasle koji imaju poteškoće u kretanju. Hipoterapija pozitivno deluje na normalizaciju mišićnog tonusa, povećava obim pokreta, kontroliše držanje tela, poboljšava koordinaciju, ravnotežu, cirkulaciju i disanje, pojačava koncentraciju i pažnju. Pored uticaja na fizičko zdravlje dokazano je da pozitivno deluje na učenje, motoriku, poboljšava koordinaciju oko-šaka, vidnu i prostornu percepciju te deluje blagotvorno sa emocionalnog, psihološkog, socijalnog i edukativnog aspekta. Korisnik ove terapije sedi na konju bez sedla, na taj način se bolje prenose ritmičke oscilacije koje simuliraju pokrete karlice kod ljudi. To je izuzetno dobra vežba karlice i trupa, što osobama koje se kreću otežano ili pomoću invalidskih kolica predstavlja izvanrednu terapiju kao dopunu standardnim terapijama. Hipoterapija uglavnom prethodi terapijskom jahanju. Nakon što korisnik zadovolji ciljeve hipoterapije, nastavlja s terapijskim jahanjem koje predstavlja rekreacijsko jahanje za osobe s invaliditetom.
Terapijsko jahanje izvodi se uz pomoć edukovanog instruktora jahanja i volontera koji vode konja i hodaju pored jahača. Korisnici terapijskog jahanja uče jahati koristeći verbalne i fizičke signale poput svakog drugog jahača. Kretanje je kod zdravih osoba automatska radnja, ali kada je osobi ograničen ili potpuno oduzet opseg pokreta, jahanje najuspešnije simulira hodanje. Pokret koji se prenosi sa leđa konja na jahača, šalje impulse ljudskom telu, organizam ih prepoznaje, reaguje na njih i pored simulacije kretanja, jahanje poboljšava pokretljivost zglobova, reguliše tonus mišića, smanjuje spasticitet, zahteva koordinaciju tela kako bi konj poslušao jahačevu naredbu. Uz navedeno, druženje s konjem i boravak u prirodi ima pozitivan uticaj na psihu, jača samopouzdanje, stvara osećaj pripadnosti grupi, što je važno kao fizioterapija.
